Treći razred gimnazije, tada sam ja postala volonterka. Period kada što bi rekla moja majka „ne znaš gde da se deneš“ umesto da „sediš tu u kući s mirom“. Sve zanimljivo što je moglo da se desi u srednjoj školi se već dogodilo, a „reprize“ su najčešće dosadne i vrlo retko pozitivna iznenađenja.

Onda se pojave neke radionice, a na njima neki jako zanimljivi ljudi koji se osećaju baš isto kao i ti. Onda zaključiš da to nije slučajnost, kreneš da sa njima razmenjuješ misli i istražuješ svet oko sebe. Za tili čas postajete ekipa koja želi, može, smišlja…

Uz malo sreće, uz vas je neko malo iskusniji i jako dobronameran ko vas savetuje, usmerava, upozorava na izazove i nikada ne sputava. Moguća je i druga krajnost u kojoj vam se „prikačio“ ili još gore u kojoj zavisite od osobe koja (ne)namerno postaje vaša najveća prepreka. U tom slučaju je mnogo bolje da budete sasvim sami i učite na sopstvenim greškama (više puta ? ).

Kompletan tekst: KOMS blog

Autor/ka: Marija Stevuljević

Оставите одговор

X